У првим прволигашким годинама читав Ниш је фудбалски пулсирао. Буквално, свуда где су се сусрела двојица или окупила група људи, причало се о фудбалу. Наравно у жижи ових прича био је Раднички.
Да је тада било пажљивих евидентичара, вичних перу, од бележака су могли да сачине томове књига које би биле испуњене све самим бисерима које су навијачи „испредали“ о својим љубимцима.
Међу онима који су хтели да конкретно и видљиво искажу своју љубав према клубу била је једна група студената са пријатељима. Њих петнаестак су сели и договорили се да сачине један велики транспарент.
И дана 23.9.1962.године, када су Кнежевић, Димоски, Цветковић Р, Николић А, Грбић, Јоцић, Балов, Остојић, Радивојевић, Совровић и Јеремић истрчали на терен зеленог Чаира да поделе први прволигашки мегдан са играчима реномиране Црвене звезде из Београда, које је предводио легендарни шекуларац, из армије навијача крцатог Градског стадиона, на источној трибини је изронио гигантски транспарент „РЕАЛ СА НИШАВЕ“ ношен рукама: Миодрага Станковића-Милета (касније дугогодишњег техничког секретара клуба), Зорана Коцића, Радослава Коцића, Давида Дјордјевића (сва тројица касније вишегодишњи чланови управе фудбалске школе клуба), Вукашина Дедића, Градимира Илића, Драгана Младеновића, Љубише Савића, Зорана Крстића, Дјордја Дјукића, Драгослава Стојановића, Петра Петровића, Власте Марковића и Владислава Цекића.
Слова транспарента била су од картона (касније лесонита), величине 2 м, па је транспарент деловао импозантно својом дужином од око 20 м. Клубска боја је била црвена и разумљиво, и транспарент је био такве боје.
Због изазивања ефекта и „провоцирања“ овација он је подизан само у „кључним“ тренуцима. Обавезно код истрчавања играча на терен и после сваког погодка у мрежи ривала.
На незаборавној утакмици са Црвеном звездом, на којој је промовисан транспарент, његови усхићени носиоци су га дизали „до неба“ три пута после постигнутих голова. Горостасни Раднички положио је на колена велику Црвену звезду. Била је то најдивнија фудбалска стварност за Ниш.
Транспарент је изазвао велику пажњу, али и питање зашто име „Реал“? Његови ствараоци су одмах дали објашњење јавности: пошто је у тим годинама славни Реал из Мадрида, са светским ведетама Пушкашем, Гентом и другима, такмичарски харао Европом, жеља је била да се именом тог великог клуба покаже да и у још недовољно познатом Нишу постоји клуб који фудбалски хара. А Раднички је стварно харао.
Већ у својој првој прволигашкој години, у изузетно квалитетној лиги, освојио је високо 6. место, оставивши иза себе једну Црвену звезду, што до тада није успело ни једном новолигашу. У неколико првих такмичарских година „намучили“ су се и носиоци транспарента подижучи исти после голеада које су њихови љубимци приредјивали ривалима у Нишу!
Товари гостију били су немилосрдно пуњени: Рекли смо, већ, Црвена звезда је примила 3 гола, Војводина 5, Партизан 4, Вележ 5, Сутјеска 3, Трешњевка 6 ... На „лагани пртљаг“ од једног, па и два гола, ривали Радничког су рачунали још при поласку за Ниш.
И тако десетак година упорни студенти, касније дипломирани стручњаци, виорили су легендарни транспарент, без чијег присуства није могла да се замисли утакмица Радничког на Чаиру. Његову фудбалску монументалност најбоље су одсликали играчи тог времена тврдећи да су се на гостовањима осећали као да утакмицу играју са играчем мање јер на трибинама није било њиховог транспарента. Овакве тврдње биле су највећа награда и захвалност носиоцима транспарента, али су ти млади људи, после десетак година, били свесни да је примерено да своју улогу пренесу на младје – „узавреле“ навијаче клуба. Зато су они поводом десетогодишњице организовали скромно славље и на њему пригодном церемонијом пренели својим наследницима ексклузивно право ношења транспарента „Реал са Нишаве“.
Нажалост, ти дечаци, мада су „лудо“ волели Раднички, нису били довљно озбиљни и способни да се редовно организују и само после неколико утакмица дозволили су да велики транспарент „умре“. „Реал са Нишаве“ је престао да краси трибине стадиона али је остао као популарно име клуба које живи и данас у средствима информисања равноправно са његовим крштеним именом.
Ово име више од десет година носио је и клубски лист који је излазио једном месечно, за којим с правом жале многи стари верни навијачи, јер је клубски лист неизоставни део имиџа свих квалитетних клубова и, несумњиво, приличио би и Радничком.
Носиоци транспарента „Реал са Нишаве“ били су прва организована група навијача Радничког и претече организовања навијача у југословенским клубовима. Много година касније организовали су се и други навијачи. Најпре у Ц.звезди – „Делије“ и Партизану – „Гробари“ а затим и у другим клубовима.
Наравно у корак са овим трендом ишао је и Раднички. И његови млади навијачи су се поново организовали, назвавши себе „Мераклијама“. Како кажу, дали су ово име, јер је оно примерено мераклијским играма које пружају њихови љубимци на терену. О њима више на наредним страницама.